Кнез Павле - Биографија - Сахрана на Опленцу - Фукара

Фукара

Francisko Goja: Kapričozi, br. 46

Франциско Гоја: Капричози, бр. 46

Неопозивом судском одлуком Кнез Павле је рехабилитован и његови земни остаци су пренесени из Швајцарске и сахрањени на Опленцу уз највише државне почасти. Правда је задовољена, бели српски Кнез је ушао у легенду, у мит, да почива под лоном великог вожда српског – бесмртног Карађорђа.

Повратак Кнеза Павла међу Србе први је истински чин декомунизације нашег друштва, први од како је умро југословенски диктатор Јосип Броз. Симболично, у Србију се вратила узвишеност вредна признања и поштовања. Оно што је филозоф руске реконкисте Иван Иљин назвао "идеја ранга".

И гле, у тренутку можда најтужнијем у нашој историји, док је на снази опака аустро-угарско-немачка наредба Serbia Delenda Est, Кнез Павле је са нама како би нам помогао да оснажимо свој дух, да сачувамо снагу за дан када ћемо слободни и ведри сви под своју заставу. Он нам је пример како се жртвује за отаџбину, како се подноси бол од пораза, и како се кали верност. И да је имао какав грех тај префињени аристократа, да се којим случајем огрешио о Србе, саможртвом се ослободио од тога терета.

Од његове сахране у крипти цркве Светога Ђорђа, започеле су и критике. Први су се огласили историчари одгојени под Брозовим шињелом који за себе мисле да су "патриотске снаге". Не, дакле, родољуби, чија би девиза требало да буде служим Србији а одговарам Богу, већ "патриоте" јакобинске провинциенције. Отуда, биће много лакше за разумевање ако их назовемо робеспјеровцима. Они су производ фаустовске Европе, а код нас су се деценијама одликовали фалсификовањем историје, хваљењем бешчашћа, удвориштва и репресије.

Потомци бољшевика, комуниста и наших тзв. социјалиста, сви до једног марксисти некад јавни, а сад прикривени, они и даље проповедају леви тоталитаризам. Нарочито су гласни кад теоретишу о једнакости, не презајући ни од најбестидније популистичке фразеологије. Презиру супериорне личности и зато су увек спремни да Кнеза Павла исмевају, критикују, укаљају интригом или клеветом. Њихова духовна колевка је Француска револуција, коју објашњавају као "помирење филозофије и народа". Своју ратоборну баналност, своју жудњу за свеопштим понижењем лицемерно правдају борбом за човека, а притом су сасвим равнодушни за људске патње које је проузроковала и још узрокује после више од два века Робеспјерова злочиначка доктрина.

У бившем режиму они су били "елита", дошла "одоздо", они су доминирали на Универзитету, у свим видовима живота нације, били су све и свја. Те људе са великим претензијама, те похлепне каријеристе одликовала је завист, потреба за осветом и обрачунима. Достојевски их је ваљано представио у Злим дусима а они су се одважили у чињењу злодела без и најмањег осећања стида. Зато, како каже Иљин "већ није лако разликовати човека од звери, партију од банде, парламентарца од корупционаша, народ од гомиле".

Наши се егалитаристи грчевито држе својих катедри, своје зависти и доктрине. Рехабилитација Кнеза Павла је за њих била више од пораза, нешто као велика увреда "здравим снагама" и "великом идеалу". Одмах су почели да негирају одлуку суда, да подмећу гласине о "политичкој одлуци" и да дрско проповедају своје виђење историје која је, тобоже, оскрнављена. Њих не можете разуверити ни документима, ни анализама, ни сведочењима. На Универзитету они настављају да предају историју као да је то религиозни чин, и као што је некад постојала марксистичка политичка економија, тако се и сад учи политизована историја левичара. То је она полунаука која је славила "седам офанзива", али није била гласна само код нас, већ је царовала на свим факултетима у фаустовској Европи. Робеспјеровци и данас не престају да доказују своје право на будућност човека и даље раде како би се завист омасовила и успоставио сурови поредак ДОЊОПОЛОВИЧАРА.

Ни мало није чудно што су барјактари омразе на Кнеза Павла историчари, најпре Брозови фалсификатори, а сад ревизионисти. Недавно се огласио и један историчар уметности, познати мрзитељ Кнеза Павла. Он тврди да је Кнез Павле био безначајан мецена, да је за свој Музеј савремене уметности добио од неких доконих енглеских баба једва неколико слика од непознатих аутора, да ни Музеј кнеза Павла није био бог зна шта и да је, истина, поклонио неке слике домаћих аутора, али само зато што му је Милан Кашанин помогао да изабере и купи шта је ваљало. Напокон, изрекао је тај "напредни интелектуалац", "све што је поклонио Кнез Павле је купио од народних пара"! Ево, не може бити бољи пример зависти и тврдоглаве мржње. За такве острашћене робеспјеровце спаса нема. Кад им се прохте, заклањају своју разузданост иза једне тако блиставе појаве у нашој култури као што је био Милан Кашанин. Са завидљивцима се не полемише, али само спомињање имена Милана Кашанина добар је повод да се подсетимо једног његовог писма Кнезу Павлу:

"Београд, 16. IV 1939.

Ваше краљевско височанство,

Истински сам срећан што Вам се свидела књига о нашој уметности. Дозволите да Вам топло благодарим на ласкавом мишљењу и писму које ме је тако пријатно изненадило. Ваша похвала, височанство, то је највеће признање које сам могао добити, и највеће охрабрење за даљи мој рад, јер ни до чијег мишљења на свету не држим колико до Вашег.

Знам да сте сада у великом послу и да Вас не могу виђати онако често као раније. Али исто онако желим и исто онако верујем да ће све Ваше бриге и напори довести до успеха. Наш свет је сав забринут, али нико није малодушан.

Ја безгранично верујем у српски народ, у Србију и онога који их сад води.

Искрено одани

М. Кашанин."

Ето како је писао Милан Кашанин човеку коме се дивио. Имао је јасно осећање ранга и био је истински господин.

У својој прелепој књизи Случајна открића Кашанин је објавио један уметнички есеј под насловом Колевка. Нашао се у Призрену, посетио је рушевине манастира Свети Архангели, задужбину цара Душана у којој је некад био царев гроб. Записао је своје утиске: "...гроб је отворен и из празне раке буја купина и коприва и базди ђубриште. Као што су царства свугде иста, тако је и фукара свуд једнака".

Фукаре свих земаља теже да се уједине па да раскопају и опогане све гробове.

Животопис Кнеза Павла је класична драма. Они који заиста желе исцелење и обнову нашег национа не могу а да не буду надахнути његовим примером. Наши робеспјеровци ће сигурно имати још отрцаних покушаја, али неће моћи да науде његовој слави. Кнез Павле ће наставити да ослобађа од "идеала" Француске револуције. А на нама је да сачувамо љубав према истини и да живимо испуњени њоме.

Миодраг Јанковић

Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.