Knez Pavle - Biografija - Knez Pavle rehabilitovan - Beograđanin za sva vremena

Beograđanin za sva vremena

PIŠE: Miodrag Janković


Savršen, idealan, uzoriti Beograđanin, kazaće neko, onaj kome bi trebalo pisati apoteozu, ne postoji, jer, svet je samo predstava, a zaista bitiše samo posmatrač, subjektivni idealista – pisac koji mašta, uobražava. U Romanu o Londonu, govoreći već na početku dela o svetu u kome živimo, Miloš Crnjanski veli: "To je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice, na kojoj svaki, neko vreme, igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada, - nikogda". Beograd je, uistinu, jedna "čudnovata pozornica" - ideogram Srbije. Kao da se kineskim pismom, u vremenu, na plaštanici vremena, samim Beogradom ispisuju neke zagonetke, pa se onome koji razume to pismeno daju i odgonetke lepe Srbije – velike tajne.

Nijedan grad nema u tolikoj meri atribute pozorišta kao što ih ima Beograd. Teška sudbina našeg naroda, koja nas je od pamtiveka pratila, i koja je nemilosrdno rušila napore prethodnih generacija, najbolje se da razaznati u Beogradu, i danas. Kada se spusti zavesa jedne predstave, dekor, kostimi, a i glumci nestanu, uvek po pravilima efemernosti, nekada zakonu iz Kodeksa Kratkotrajnost, koji je, od vajkada, kao punopravna ponornica, bez obzira što sastavljača zakonika više nema, na snazi u ovome gradu na ušću, raskrsnici krvi, vetrova, voda i puteva. U tome otvorenom Elsinoru – odbrambene zidove tvrđave i redute davno su obalili osvajači, poput onih Atilinih, pa se scena – grad – širio u raznim pravcima, čak i u močvari, na pesku – na toj pozornici odigrani su mnogi komadi, ali, avaj, ni tekstovi sasvim sigurno velikih pisaca nisu dospeli do nas. O nekim čuvenim tragedijama znamo iz delova sačuvanih hronika, igrane su komedije i tragikomedije – postoje neki originali i prepisi, ali, sve u svemu, malo je toga nama znano, pa nam se zato neki put čini da je naša povest, u izvesnim dobima, bila samo vetar i magla nad Beogradom.

Ni Austro-Ugarima, koji, nas što se tiče, behu tako vešti u poslovima špijunstva, arhivarstva i ušoravanja, koji vekovima posmatrahu šta se zbiva u Beogradu, motreći sa njihove kule na Gardošu, kule Sibinjanin Janka u Zemlinu – Zemunu, ni njima mnoge scene nisu bile jasne, često samo zbog magle koja bi polegala na ušće Save u Dunavo. A na "čudnovatoj pozornici" koja se vrti, uzleće i vraća na početak, kao epistrofa, igrali su svoje uloge: kraljevi, sultani, despoti, jedan Vožd, kneževi i kneginje, Veliki veziri, pisci, hagiografi, paše, sebri, jadna sirotinja raja, Mitropoliti, subaše, dahije, prinčevi, monasi, Riga od Fere i đakon Avakum, o, toliko brojni graždani, kukavice i vitezovi – čitav svet. Kada ga mislimo kao pozorište, Beograd je zaista – svet, čudnovata pozornica kojom promiču svi staleži, u legendi vekova.

Dopustim li da se moja misao kreće kroz protivrečnosti, koje se u toku mišljenja ponovo ukidaju, u pozorištu, pod nebom svih promena, opaziću gde jedan dijamant sjaji u Beogradu, jedan dragulj kroz koji se najbolje prelama mnogovekovna svetlost Serbov, i, iz njega projavljuje naša bescen lepota.

Ali, ipak, kažem sebi, nauk i iskustvo mi nalažu, pre nego što osnovano ustvrdim ko bi mogao biti uzoriti Beograđanin, da bi ponajbolje bilo da najpre upotrebim ontološki metod, dakle, logički postupak koji se oslanja na princip protivrečnosti i princip dovoljnog razloga. Logičko mišljenje, poznato je, sadrži istovremeno u sebi i realitet – stvarno bivstvo onoga o čemu se mislilo.

I pride, moram napomenuti, da se dijamant bruši, ničim drugim, do sopstvenim prahom. Zatim, treba poznavati zakone trouglova, znati proračunati katete i hipotenuze, tačno odrediti temenje, težišta, stepene uglova... kako bi, jednako sa svih strana, svetlost nesmetano i radosno prodirala i prelamala se, otkrivajući oku, kroz preseke, na izlazima, svoju polifoniju smisla. Dijamant se najbolje objašnjava na primeru čoveka. Ako li nije dobro izbrušen, svetlost, recimo, u njega ulazi, ali nikud ne izlazi, ili, vraća se tamo odakle je došla, odbija se, nevoljnica, kao od ogledala. Takvi ljudi jesu neveseli, ravne duše, začaureni u sebe, kao dukati u ćemeru tvrdice. Uzoriti, pak, ljudi, veliki Srbi, odlično su izbrušeni dijamanti sopstvenim prahom, dijamanti kroz koje se na nas izliva basnoslovna svetlost Zemlje Živih, eshatološke buduće srećne Otadžbine.

U slučaju da sam ispoljio dovitljivost u ovom razgovaranju sa samim sobom, da sam bio dijalektičan koliko je neophodno, onda, primeniću princip dovoljnog razloga na ovaj svet – Beograd, pa ću se, može biti, osmeliti da uobličim krajeugaonu premisu, svakako ne kao Platonov prauzrok stvari, već samo kao pokušaj imenovanja pojmova što bi me trebalo odvesti zaključku da postoji uzoriti Beograđanin, na osnovu života i traga. Gledajući pozorišnu predstavu, na sceni na kojoj se igraju žive slike, čiji smisao i veličinu niko odmah ne razume, bivajući i sam, povremeno, glumac našeg pozorišta, upitaću se: na kakvom temelju treba zasnovati našu, srbsku, najvišu moguću suverenost? – Oslanjajući se na neuništivost celine u kojoj se ostvarilo savršenstvo – glasi odgovor.

Postoji, dakle, slutim li samo?, jedna nit koja sve povezuje, kao sveta veza Marka Aurelija. Neprekinuta je ta naša nit, živa je veza koju imamo sa večnošću; jer, lepota je sad, nikad juče i sutra. "Kob lepote, kao najviši zakoniti produkt svetske evolucije, predstavlja suštinski izraz bića, zapravo njegov okvir i neumitnu sudbinu", napisala je Isidora Sekulić. U traganju za izgubljenom lepotom, dok u meni traje proces mišljenja, izvesnu ideju o uzoritom Beograđaninu ja pretvaram u samostalni subjekt stvarnoga.

Najskupoceniji dragi kamen, kao simvol neuništivosti srbske kulture, celine u kojoj se ostvarilo savršenstvo, svojim životom i sudbinom, svojim prahom, izbrušio je jedan blagorodni srbski knez.

Na osnovu postojanja pojmova, zaključujem, da postoji i onaj koga ti pojmovi predstavljaju. U pojmovniku srbstva, kao jedan od glavnih vektora, silnica u snopu – rukoveti, stoji lepota. U tragičnom je njen najviši izraz.

Lepota je tako okvir i neumitna kob idealnog Beograđanina – Njegovog Kraljevskog Visočanstva kneza Pavla Karađorđevića.



























Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.