Pokrovitelj


Film


Knjige o 27. martu


Ostale knjige...

Rehabilitacija


Sahrana na Oplencu


Godišnjica


Naslovna - Događaj - Izvršenje puča - Sedamdesetogodišnjica 27. marta 1941. - Bombe za srećan Uskrs - Dragan Vlahović

Istorija - mit i zabluda
BOMBE ZA SREĆAN USKRS

Dnevni list "Politka" je u svom broju od 26. marta 2011. godine objavio tekst Dragana Vlahovića pod naslovom "Bombe za srećan Uskrs". Prilog prenosimo u prilog veličanju 27. marta kao antifašističkog narodnog pokreta u govorima Vuka Jeremića i Ivice Dačića u Arhivu Srbije 27. marta 2011. godine; evo kako su antifašisti najavili svoj dolazak Srbima (uz pomoć, naravno, Velikih Saveznika: Amerike i Engleske)...

POLITIKA, 26.3.2011.
PIŠE: Dragan Vlahović

Mada su saveznička bombardovanja gradova Srbije i Crne Gore, posebno Niša, počela još u jesen 1943. godine, prava bujica tih razarajućih uništavanja krenula je marta i aprila 1944. godine. Mada se zvanična istoriografija tim zbivanjima, nažalost, nije detaljnije bavila (!), po jugoslovenskim školama se decenijama učilo da je to moralo da se desi, jer su tada uništavani poslednji ostaci fašističkih zavojevača.

Zabluda.

Jugoslovensko ratište u tim godinama Drugog svetskog rata nije bilo mesto odigravanja važnih ratnih operacija. Nemačke snage bile su malobrojne, kako je napisao u svojim sećanjima general Aleksander Ler, nacističku vojsku činili su trećepozivci. Uz to, Italija je, kao sila Trojnog pakta, već bila kapitulirala. U gradovima nije bilo partizanskih jedinica.

Pa kakvi su to onda bili razlozi za strahovita razaranja gradova i masovno uništavanje srpskog naroda?

Dakle, po dokumentima, američko-engleska bombardovanja počela su u sredu, 20. oktobra 1943. godine. Niš je zasut bombama, od kojih je u istom trenu poginulo više od 250 ljudi. Posle proglašenja Josipa Broza za maršala, krajem novembra 1943. godine, i dogovora Staljin–Čerčil o podeli interesnih sfera, Srbija bez partizana, sa jedinicama Jugoslovenske vojske u otadžbini, trebalo je da oseti, po svojim leđima, snagu saveznika i njihovih odluka.

Pa su tako Josip Broz, odnosno Vrhovni štab, iz daljine, davali instrukcije po kojim gradovima treba da padaju bombe. Po civilnim ciljevima, bolnicama, školama, fakultetima, saobraćajnicama, grobljima, nevinom stanovništvu. O tome svedoče dokumenta, koja je u Berlinu pronašla profesor Smilja Avramov i u feljtonu „Politike” o tome obavestila javnost.

Udarano je po Nišu, Kraljevu, Kragujevcu, Kruševcu, Smederevskoj Palanci, Leskovcu, Smederevu, Gornjem Milanovcu, Beogradu... Samo u glavnom gradu je, u prvom naletu, poginulo oko dve hiljade ljudi, a pet hiljada teže i lakše ranjeno. A onda je došla nova komanda Peka Dapčevića: „Saveznici, Amerikanci i Englezi, udrite po Nikšiću” – poginulo je istog časa oko 500 dece, žena i muškaraca. Radio London je javio: „Prilikom napada na Nikšić bačene su blok bombe od dve tone. Porušeno je ili oštećeno pola varoši. Nikšić je bombardovan na traženje maršala Tita”. Potom su stradali Podgorica (5. maja) – ubijen je svaki šesti stanovnik, a 4.500 ljudi teže i lakše ranjeno, Cetinje, Sjenica, Bijelo Polje, Kolašin, Šavnik, Andrijevica, Gacko, Bileća...

Na bombama je, u danima oko najvećeg hrišćanskog praznika Vaskrsa, pisalo „Srećan Uskrs”. A 17. aprila osvanuo je plakat u Beogradu: „Oni se od Engleza nadahu slobodi, ne znajući da ih ta nada pravo u smrt vodi”.















































































































Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.